Ovih dana sam se prilično bavila ovom temom, sa različitih aspekata i želim da podelim sa vama neke svoje ideje, uvide i razmišljanja.
Za početak, jeste li ikada razmišljali o fenomenu radoholičara i priči koja ga prati?
Koje ljude vi smatrate radoholičarima i kako se oni ponašaju? Da li možda sebe doživljavate kao radoholičara? Evo moje priče.
Kada sam pre 12 godina dobila prvu menadžersku poziciju i tim od 20 ljudi koji sam vodila ja sam se potpuno predala poslu. Tada, u tom trenutku sam samo želela da opravdam poverenje i priliku koju sam dobila i da učim, učim, učim i odmah sve u vezi posla naučim. Sa tim entuzijazmom i znatiželjom vrlo brzo sam narušila svoju životnu ravnotežu i ušla u konstantni radni mod.
Sa poslovne strane bila sam jako zadovoljna jer postižem super rezultate, brzo napredujem i učim, oseća se progres oko mene. Nijedna druga strana nije postojala. Što sam više shvatala da se ostale životne oblasti „urušavaju“ to sam se više davala poslu. Ovo je trajalo par godina, dok nisam postala „direktor svojim roditeljima, partneru, prijateljima“. Doživljavala sam sebe samo u ovoj ulozi. Suvišno je pričati o tome da se sa vremenom osećaj nezadovoljstva pojačavao; da sam ulazila u otpor prema drugim ljudima „jer ja radim više od ostalih“ (a ovo je bila isključivo moja odluka i izbor).
Naravno da je iz tog uverenja da više radim, proizilazilo i to da više zaslužujem i da nisam dovoljno plaćena za sve šta radim. I do sutra bih mogla da pišem o „igranki u mojoj glavi“ i mislima koje su me „opsedale“ kada je ova tema u pitanju.
Međutim, ono što mi je danas važno da iskomuniciram, to su uvidi vezani za ulazak u mod radoholičara.
Danas znam da je moje ponašanje bilo direktno vezano za emociju straha, nedostatak samopouzdanja i nespremnost da se bavim drugim važnim životnim temama.
Možda ovo zvuči paradoksalno. Možda je i potpuno smisleno..
Objasniću a vi procenite sami.
Zašto verujem da je moje ponašanje bilo uslovljeno strahom? Zato što sam konstantno verovala da ja moram i trebam još više da dam i pružim sistemu; da ako ne pokažem velike rezultate neću ostati na tom mestu; verovala sam da „je zaposleni potrošna roba“ i da su „svi zamenjvi“.
Uverenja iz detinjstva „bez muke nema nauke“ i „da se za dobre stvari treba pomučiti“ su ovde došla do izražaja.
Kada na ovo dodam konstantnu sumnju u sebe, stvari postaju jasnije.
Nedostatak samopouzdanja u direktnoj je vezi sa sumnjom u sebe.
Samokritika, fokus na nezavršene zadatke i procena da „uvek može bolje“.
Naravno, da tada nisam bila spremna da otvorim neke velike životne teme i bavim se njima (odnos prema sebi; odnos sa primarnom porodicom). Tako je posao poslužio kao beg od same sebe. Kako da rešavam druge stvari kada nemam vremena?! Ja radim i samo radim.
Možda je značajno spomenuti da sam na godišnjem odmoru uredno radila, vukla lap top i čitala mailove ujutru i uveče. Misleno nisam odlazila sa posla, čak i kada sam fizički bila odsutna.
Na svu sreću, za kratko vreme (posle samo 5 godina) sam shvatila da to nije put kojim dalje želim da idem. Naravno, trebalo mi je vremena da obradim gore pobrojane stavke: da prevaziđem strahove, opustim se, svedem svoje aktivnosti na „razumne mere“; počnem da delegiram zadatke i bavim se svojim ključnim životnim temama.
Ovo je ozbiljan proces i ne tako prijatan. Ali beskrajno vredan.
Danas sam neko ko je prilično izbalansiran u svom odnosu sa poslom (čak bih mogla i više da radim).
Sada svesno biram da uđem u radoholičarski mod jer želim da iskoristim trenutnu inspiraciju, koncentraciju, okolnosti.
Danas, duboko verujem da je zdrav odnos prema sebi, poznavanje i razumevanje sebe ključna stvar u kreiranju zdravog poslovnog stava i ponašanja.
Kako vam se sada čini fenomen radoholičara?
