Osnovne činjenice o komunikaciji
Reč komunikacija vodi poreklo od latinske reči “communis” što znači zajednički, zajedno.
Proces komuniciranja na prvi pogled izgleda vrlo jednostavno ali se u suštini radi o vrlo složenoj interakciji među ljudima.
Komunikacija se može ostvarivati na različite načine.
Kada posmatramo odnos verbalne i neverbalne komunikacije, sadržaj odnosno reči, čine 7% ukupne poruke koju šaljemo, 38% je način na koji izgovaramo reči (boja glasa, brzina govora, ritmičnost..) a čak 55% je učešće govora tela (držanje, stav, položaj ekstremiteta, izraz lica…).
Kada govorimo o verbalnoj komunikaciji, poruka može biti preneta usmenim (govor) ili pisanim putem (izražavanje pomoću reči ili simbola, najčešće se koristi u poslovnoj komunikaciji).
Funkcije neverbalne komunikacije su:
- naglašavanje verbalne poruke;
- dopuna verbalne poruke (često može biti i kontradiktorna);
- zamena za verbalnu poruku (prst na usnama; klimanje ili odmahivanje glavom za „da“ili „ne“);
Postoje dva tipa neverbalne komunikacije: - Kinestetička komunikacija (odnosi se na pokrete tela – lupkanje prstima; sleganje ramenima; gestikulaciju, pokrete glavom);
- Proksemička komunikacija (izučava distancu između komunikatora, korišćenje prostora i teritorijalnost).
Čovek u odnosu na okruženje uspostavlja jednu od četiri nevidljive granice, koje nazivamo komunikacionim zonama:
– intimna zona 0 -0,5m (distanca za grljenje i šaputanje);
– lična zona 0,5 -1,2m (u razgovoru između bliskih prijatelja);
– društveno-konsultantska zona 1,2-3m (za razgovore između poznanika – pri susretima društvenog ili poslovnog tipa);
– javna zona 3m i više (distanca u javnim govorima i nastupima).
Kada govorimo o vrsti komunikacije, razlikujemo I intrapersonalnu I interpersonalnu komunikaciju.
Intrapersonalna komunikacija odvija se kada se pripremamo za neki važan razgovor, razmišljamo, pišemo, analiziramo svoje postupke. Slikovito rečeno, kada držimo monolog.
Interpersonalna komunikacija podrazumeva razgovor licem u lice, telefonom, video poziv.
Razlikujemo par vrsta interpersonalne komunikacije:
– Formalna ili neformalna;
– Javna ili privatna;
– Distancirana ili intimna;
Ostali oblici komunikacije su: grupna, javna, masovna, međukulturalna komunikacija.
Kada govorimo o organizacionoj komunikaciji, prema smeru komunikacije razlikujemo horizontalnu, vertikanu I kros kanalnu komunikaciju. U okviru organizacije razlikujemo još internu I eksternu komunikaciju.
Čovek provodi najveći deo vremena u komunikaciji. Komunikacija se uvek dešava.
Kvalitet komunikacije direktno određuje naše odnose. A kvalitet odnosa utiče na kvalitet našeg života.
Zbog svega ovoga, jako je važno da razumemo važnost komunikacije I način na koji se odvija komunikacioni proces.
